Tamo gde je sniman film „Ko to tamo peva”

Vredne žene Banata, koje svojim umećem kuvanja i pripovedanja o svakom receptu, čuvaju bogatu etnografsku i gastronomsku baštinu, nasleđe svojih majki, baka i prabaka, iznele su svoje specijalitete u okrilje jedne živopisne „Deliblatske čarde", tu gde se guste šume mešaju sa ostatkom peska „najveće pustinje u Evropi" – Deliblatske peščare, i gde se plovi po tihom jezeru Kraljevac, poznatom po retkim vrstama riba i jezerske paprati.

Kao one vezilje, koje je ovekovečio Vinaver, žene koje tim svojim rukotvorinama slede drugima neshvatljive kosmičke putanje i smislove, pa tako ove vrsne domaćice čuvaju mnogostruku i višenacionalnu tradiciju svoga kraja. I one su postale deo nove, dvojezične srpsko-engleske, monografije Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka (Zapropul) „Ukusi Deliblatske peščare, Gastronomsko nasleđe", urednika Dejana Zagorca, koje je nastalo u saradnji Zaprokula sa Narodnim muzejem iz Pančeva, gde je fokus upravo na tom istočnom delu Vojvodine, na Banatu i Specijalnom rezervatu prirode „Deliblatska peščara". Time Zaprokul nastavlja istraživanje nematerijalne i materijalne kulturne baštine Srbije i gastronomskog nasleđa zaštićenih prirodnih dobara.

Suština onoga što se ovom prilikom moglo čuti od predstavnika različitih institucija jeste to da bez netaknute prirode ne možemo, da je u restoranima potrebno učiniti dostupnim tradicionalne i generacijama prenošene recepte jela mađarske, rumunske, slovačke, češke i srpske kuhinje, i da bi ona ubuduće mogla da budu ponuđena u okviru manifestacije „Ukusi Delibalstke peščare". Govorili su: Marko Krstić, direktor Zaprokula, Dejan Zagorac, urednik izdanja, Slavko Spasić, direktor Prirodnjačkog muzeja u Beogradu, Miroslav Birclin, direktor Narodnog muzeja Pančeva, Grozdana Milenkov, direktorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture Pančeva, Goran Vučetić iz JP „Vojvodina šume", Milan Jarić, sekretar za privredu i turizam AP Vojvodine, Ivan Radić i Petar Stamenović iz Klastera Deliblatska peščara i specijalni gost Robert Čoban, predsednik Kolor pres grupa.

– U ovom kraju, koji podseća na Kataloniju zbog vetrenjača, sniman je čuveni film „Ko to tamo peva". Tu se mešaju kulture i tradicije različitih naroda. I sada kada smo zajedno, predstavljamo kulturu u malom, jer šta je kultura ako ne okupljanje. Tako su se i u knjizi „Ukusi Deliblatske peščare" ujedinile brojne ustanove i ljudi, u izdanju koje ukazuje na energiju i lepotu ovog prostora – naglasio je Marko Krstić.

Kako se može pročitati u ovoj jedinstvenoj monografiji, najveća peščara u Evropi proteže se na više od trista pedeset hiljada kilometara kvadratnih, duž plodnog tla južnog Banata. Tu je zastupljen bujan eko-sistem, raznovrsnog biljnog i životinjskog sveta, gotovo identičan onom na Zlatiboru.

Jedna grupa učesnika promocije plovila je jezerom Kraljevac, a druga je sa vodičem Goranom Vučetićem, iz JP „Vojvodina šume", išla pošumljenim i peskovitim stazama do lokacije „Čardak". Tada se osećala svežina vazduha, slična zlatiborskom, koja je mirisala na borovinu... Zbog toga je ovo mesto, nadomak velikog grada, idealno za rekreativni odmor.

Kako smo od našeg vodiča mogli da čujemo, borovi i šume bagrema nisu oduvek bile tu. Sve do početka 19. veka vetar je nosio pesak i stvarao pustinjske dine. Jedna legenda kaže da je carici Mariji Tereziji vetar ubacio pesak u supu i tada je ona odlučila da se pustinja preobrazi i oplemeni pošumljavanjem. Za taj posao bio je određen Franc Bahofen, koji se iz Temišvara uputio ka Peščari... Kako bi pošumljavanje bilo dosledno sprovedeno, od budućih mladenaca traženo je da zasade po jedno drvo. Međutim, čest problem ovog područja su i požari, a onaj iz 1996. godine umalo je uništio svo drveće i rastinje.

„Mnogo puta naseljavana i napuštana, Deliblatska peščara tražila je negu i staranje kao malo koje područje u okruženju. Moralo se naporno raditi, krčiti i saditi, planirati i graditi, kako bi ovo područje postalo pogodno za pristojan život. Na vetrometini naroda i carstava, na močvarni i pustinjski predeo, dolazili su ljudi iz čitave Evrope, vođeni vizijama i idejama raznih osvajača, kraljeva i vladara, kako bi prirodu ukrotili i prilagodili čoveku. Često se za ovaj kraj kaže `priroda koju je stvorio čovek`, jer se pošumljavanje i obuzdavanje peska obavlja više od dva veka, od Austrougarske, preko kraljevine, pa socijalističke Jugoslavije, od vremena kada su na obodima stvarana veštačka jezera, a pre svih čisto i fotogenično jezero Kraljevac, po kome plutaju tresetna ostrva i gnezde se retke ptice. Ta briga nastavljena je do danas, upravljanjem JP `Vojvodina šume`", napisao je urednik Dejan Zagorac.

Deo ovog putovanja kroz istoriju, kulturu i gastronomiju južnog Banata bila je i poseta Narodnom muzeju u Pančevu, gde je direktor Miroslav Birclin, posetioce nadahnuto vodio kroz stalne postavke, u zgradi nekadašnjeg Magistrata iz 1833. godine, a kojoj je hitno potrebna obnova. On je govorio o prvoj verziji čuvene slike Paje Jovanovića „Seoba Srba", zastavi Srpskog vojvodstva iz 1848. godine i predmetima starčevačke kulture, starim više hiljada godina, kao i izložbi „Pesak, čovek, vetar" Zavoda za zaštitu spomenika kulture Pančevo. Zavod za proučavanje kulturnog razvitka do sada je objavio knjige: „Ukusi Đerdapa", „Ukusi Stare planine" i „Ukusi Zlatibora".

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.